Sto godina kompanije Aston Martin Lagonda Limited

14. Jan 2013

Engleska kompanija Aston Martin osnovana je 1913. godine od strane Lionel Martin-a i Robert Bamford-a. Njih dvojica su udružili snage prethodne godine i osnovali firmu pod imenom Bamford & Martin radi prodaje automobila marke Singer u svojim prostorijama u Callow Street-u, London, gde su takođe servisirali automobile marki GWK i Calthorpe. Martin se takmičio na trci Aston Hill Hillclimb blizu mesta Aston Clinton, Buckinghamshire, Engleska i par je odlučio da prozvodi sopstvene automobile pod nazivom Aston Martin (kombinacija prezimena Martin i mesta Aston, gde se takmičio).

Prvi automobil koji se zvao Aston Martin, stvorio je Martin postavljanjem četvorocilindarskog Coventry-Simplex motora na šasiju Isotta-Fraschini iz 1908. godine. Martin i Bramford su kupili poslovni prostor u Henniker Place-u, Kensington i napravili svoj prvi automobil marta 1915. godine. Proizvodnja nije mogla da se pokrene usled izbijanja Prvog svetskog rata. Martin se pridružio Royal Admiralty-ju, a Bamford Royal Army Service Corps-u. Sve mašine za proizvodnju automobila, prodate su Sopwith Aviation Company.

 

 

Godine između dva rata

Posle završetka Prvog svetskog rata, kompanija je obnovljena u Abingdon Road-u, Kensington i novi automobili su dizajnirani pod imenom Aston Martin. Bamford napušta kompaniju 1920. godine, a kompanija je uspešno revitalizovana finansiranjem od strane grofa Louis Zborowski-og. Godine 1922., Bamford & Martin automobili se takmiče na French Grand Prix-u, na koji su stigli nakon postizanja svetskog brzinskog rekorda i rekorda u izdržljivosti na pisti Brooklands, Engleska. Tri fabričke šasije, Team Cars Aston Martin, imale su 16-ventilske motore sa dvostrukim prehranjivanjem motora vazduhom, a koji su napravljeni za trke i postavljanje rekorda. Šasija broj 1914, kasnije je razvijena pod imenom Green Pea, šasija broj 1915 kasnije je korišćenjna za Razor Blade Record Car, a broj šasije 1916, kasnije je razvijen kao Halford Specijal Car. Napravljeno je ukupno 55 automobila za prodaju u dve konfiguracije, da dugom i kratkom šasijom. Kompanija je bankrotirala 1924. godine i tada je kupila Lady Charnwood, koja je postavila svog sina John Benson-a da je vodi. Kompanija je ponovo propala sledeće godine, a fabrika je zatvorena 1926. godine, kada Lionel Martin definitivno odlazi. Kasnije te godine, Bill Renwick, Augustus (Bert) Bertelli i grupa investitora zajedno sa Lady Charnwood, preuzima kontrolu nad kompanijom.

Kompanija je preimenovana u Aston Martin Motors i preseljena je u bivše vojno postrojenje, Whitehead Aircraft Limited Works u Feltham. Renwick i Bertelli su bili u partnerstvu nekoliko godina i tada je razvijen novi snažni četvorocilindarski motor koji je koristio patentirani dizajn Renwick-ove komore za sagorevanje goriva i koji je testiran na Enfield Allday šasiji. Jedini napravljeni Renwick and Bertelli motor, koji je bio je poznat i kao Buzzbox, i dalje je funkcionalan. Par je planirao da proda svoj motor drugim proizvođačima motora, ali pošto su čuli da automobili Aston Martin nisu više u proizvodnji, shvatili su to na pravi način i rešili da iskoriste svoju reputaciju, pokrenuvši proizvodnju potpuno novog modela automobila. Između 1926. i 1937. godine, Bertelli je bio tehnički direktor i dizajner svih novih Aston Martin modela, koji su bili poznati kao Bertelli Cars. Ti automobili uključuju 1 ½-litrske T-type, International, Le Mans, MKII i njegov trkačku derivat, model Ulster, kao i 2-litarski 15/98 model i njegov trkački derivat, Speed Model. Većina ovih automobila bili su otvoreni sportski dvosedi sa šasijom koju je izrađivao brat Bert Bertelli-ja, Enrico (Harry), uz mali broj proizvedenih dugačkih šasija sa četiri sedišta, kabrioleta i limuzina. Bert Bertelli bio je veoma kompetentan vozač koji je želeo da vozi svoje automobile i tada je bio jedan od veoma retkih istovremenih vlasnika, proizvođača i vozača sportskih automobila. Njegovi LM trkački timovi i automobili, bili su veoma uspešni na domaćim i međunarodnim auto trkama, uključujući trke Le Mans i Mille Miglia.

 

 

Finansijski problemi ponovo su se pojavili 1932. godine. Kompanija je tada spašena zahvaljujući gospodinu L. Prideaux Brune-u, pre nego što je prodata Sir Arthur Sutherland-u. Godine 1936., Astin Martin je odlučio da se koncentriše na drumske automobile i proizvodi svega 700 automobila do početka Drugog svetskog rata, kada prekida rad na automobilima. Proizvodnja se prebacila na vazduhoplovne komponente tokom trajnja rata.

David Brown era

Godine 1947., David Brown Limitid kupio je kompaniju pod vođstvom generalnog direktora Ser David Brown-a, njenog "posleratnog spasioca". Kompanija je takođe stekla Lagonda brend te godine i njegov 2.6 litarskig W. O. Bentley dizajniran motor. Obe kompanije zajednički dele resurse i radionice, rađajući klasičanu DB seriju automobila. Godine 1950., kompanija je predstavila novi DB2 model, a kasnije slede DB2/4 1953., DB2/ 4 MkII 1955., DB Mark III 1957. i 3.7 L DB4 1958. godine. Kako su svi ovi modeli pomogli Aston Martin-u da uspostavi dobar pedigre proizvođača trkačkih automobila, uskoro stiže prestižni model DB4 i čuveni DB5 iz 1963. godine. Kompanija je ostala verna svom Grand Touring (GT) stilu sa modelima DB6 (1965-70), i DBS (1967-1972). Motore sa šest cilindara koji se ugrađivani u ove modele od 1954. do 1965. godine, dizajnirao je Poljak Tadeusz Marek.

 

 

Česte promene vlasništva

Uprkos solidnoj prodaji Aston Martin automobila, kompanija je često bila u finansijskim nevoljama. Godine 1972., Aston Martin je prodat Company Developments Ltd.-u iz Birmingham-a, Engleska, konzorcijumu kojim je predsedavao William Willson. Kompanija je preprodana 1975. Godine, zbog nastavka daljeg finansijskog stečaja, severnoameričkim biznismenima, Peter Sprague-u i George Minden-u za 1,3 miliona evra. Uspešan preokret u strategiji kompanije, doveo je do zapošljavanja 360 novih radnika i 1977. godine je, po prvi put, ostvaren profit od 905.000 evra.

Novi vlasnici pokrenuli su modernizaciju kompanije i sopstvene linije modela, proizvevši model V8 Vantage 1977., kabriolet Volante 1978. i jedinstveni model Bulldog 1980. godine, koga je dizajnirao William Towns. Towns je dizajnirao i futuristički novu limuzinu Lagonda, na osnovu postojećeg V8 modela. Godine 1980., Aston Martin je pokušao da kupi kompaniju MG, planirajući da osmisli njen novi i nudeći tržištu obnovljeni model MGB 1981. godine.

Kupovina MG-a nikada nije realizovana, jer je kompanija teško pogođena ekonomskom krizom ranih 1980-ih. Svetska prodaja automobila opala je samo na tri automobila nedeljno, što je navelo predsednika Alan Curtis-a, Sprague-a i Minden-a da razmotre obustavljanje proizvodnje kako bi se koncentrisali samo na servisiranje i restauraciju automobila. U tom kriznom trenutku, Curtis je 1980. godine prisustvovao humanitarnom takmičenju pod pokroviteljstvom Stirling Moss-a na stazi Brands Hatch i tada je sreo petrohemijskog magnata, gospodina Malcolm Victor Gauntlett-a.

 

 

U znaku Victor Gauntlett-a

Victor Gauntlett kupio je 12,5 % udela u Aston Martin-u za 605.000 evra, preko svog Pace Petroleum-a 1980. godine, zajedno sa Tim Hearley-em iz kompanije CH Industrials (CHI) koji je kupio sličan udeo. Pace i CHI su preuzeli Aston Martin kao zajednički 50/50 vlasnici početkom 1981. godine, sa Gauntlett-om kao izvršnim predsednikom. Gauntlett je takođe vodio prodajni tim, a posle dugog razvoja i mnogo publiciteta, kada je napravio najbrži serijski automobil na svetu sa četiri sedišta, bio je u stanju da proda Aston Martin Lagonda (AML) kupcima u Omanu, Kuvajtu i Kataru. Godine 1982., Aston Martin je dobio Royal Warrant of Appointment od strane Prince of Wales-a. Kompanija poseduje ovu garanciju i dan danas. Shvativši da će biti potrebno neko vreme da se razviju novi Aston Martin proizvodi, novi vlasnici su stvorili dopunsku kompanjiu zaduženu za inženjering i usluge, Tickford, koja je trebala da razvija automobilske proizvode za druge kompanije. Ti proizvodi su uključivali modele Tickford Austin Metro, Tickford Ford Capri, pa čak i Tickford repromaterijal posebno urađen za model Jaguar XJS.

 

 

Pace Petroleum nastavio je sponzorisanje trkačkih događaja, a počeo je da sponzoriše sve Aston Martin Owners Club događaje, preuzimajući automobil Tickford Nimrod Group C koji je bilo u vlasništvu predsednika AMOC-a, Viscount Downe-a, a koji je osvojio treće mesto u prvenstvima 1982/83.godine. Automobil je takođe završio kao sedmi u generalnom pasmanu na trci 24 Hours of Le Mans 1982. godine. Međutim, prodaja novih automobila pala je na najniže grane na samo 30 automobila proizvedenih 1982. godine. Kako je trgovina postajala sve teža na naftnom tržištu, Aston Martin-u bilo je potrebno više vremena i novca, tako da je Gauntlett pristao da proda Pace-CHI deonice Kuwait Investment Office-u septembra 1983. Kako su Aston Martin-u bila potrebna sve veća ulaganja, on je takođe pristao da proda svoj udeo američkom uvozniku i grčkom brodovlasniku Peter Livanos-u, koji je investirao preko svog mešovitog preduzeća zajedno sa braćom Nick i John Papanicalou-om, ALL Inc. Gauntlett je ostao predsednik kompanije AML sa 55 % vlasništva, uz Tickford-ovih 50/50 vlasništva između ALL i CHI. Ovaj nelagodan i komplikovan poslovni odnos, završen je kada su svi iskoristili mogućnost da kupe veći udeo u AML-u. CHI-ove preostale akcije razmenjene su za kompletno vlasništvo CHI-a u Tickford-u, koji je zadržao razvoj postojećih Aston Martin projekata. Godine 1984., Titan, glavna brodarska kompanija Papanikolau-a bila je u nevoljama, pa je Livanos-ov otac George otkupio sve Papanikolau-ove akcije, dok je Gauntlett ponovo postao akcionar sa 25 % učešća u AML.

 

 

Poslovni dogovor između Aston Martin i AML-a u vrednosti od 2,5 miliona evra godišnje, doprineo je proizvodnji 10.000-tog automobila u istoriji kompanije. Iako je kao rezultat ovoga Aston Martin morao da uruči otkaze 60-orici radnika viška, Gauntlett je kupio i udeo u italijanskoj dizajnerskoj kući Zagato i vaskrsao njegovu saradnju sa kompanijom Aston Martin. Godine 1986., Gauntlett je dogovorio povratak fiktivnog britanskog tajnog agenta 007, James Bond-a, u Aston Martin automobil. Producent Albert R. Broccoli, izabrao je da preoblikuje trenutni Bond-ov karakter i lik pomoću glumca Timothy Dalton-a, u pokušaju da ponovo vrati koren Bond-ovog brenda više unazad, nalik ulogama Sean Connery-ja. Gauntlett zato isporučuje pred-proizvodnu verziju modela Vantage za potrebe snimanja filma The Living Daylights i prodaje verziju Vantage Volante lično Broccoli-ju za korišćenje u svom domu u SAD. Gauntlett je odbio ulogu KGB pukovnika u ovom filmu, izjavivši: "Ja bih voleo da to uradim, ali zaista ne mogu da nađem slobodnog vremena za to.". Kompaniji su tada bila potrebna velika sredstva da opstane na duži rok. U maju 1987. godine, Gauntlett i Prince Michael of Kent-a boravili su u kući Contess Maggi, supruge osnivača prvobitnog reli takmičenja Mille Miglia u Italiji, gde su posmatrali oživljavanje ovog događaja. U drugoj kontesinoj kući, gost je bio Walter Hayes, potpredsednik kompanje Ford of Europe. Uprkos svim problemima u protekloj kupovini kompanije AC Cars, Hayes je video potencijal engleskog brenda i diskusija o tome, rezultirala je kupvinom udela u Aston Martin-u od strane kompanije Ford u septembru 1987. godine. Sledeće godine, nakon što je proizvedeno preko 5.000 automobila u 20 godina kompanije, oživljavanje svetske ekonomije donelo je uspešnu prodaju ograničene serije modela Vantage, a 52 automobila Volante Zagato Coupe prodata su po ceni 105.000 evra svaki.

Kompanija je konačno penzionisala drevni model V8 i predstavila novi model Aston Martin Virage, prvi novi model lansiran u poslednjih 20 godina. Iako je ugovorom Gauntlett ostao predsednik u sledeće dve godine, njegovi interes za auto trke vratio je Aston Martin sportskim auto trkama 1989. godine sa ograničenim evropskim uspehom. Međutim, sa promenama pravila za motore u sezoni 1990. i početak prodaje novog modela Aston Martin Volante, Ford je obezbedio ograničenu ponudu Cosworth motora za Jaguar Cars trkački tim. Kako je "mali Aston" model DB7 zahtevao veliki inženjeriski pristup, Ford je pristao da preuzme potpunu kontrolu nad kompanijom Aston Martin, a Gauntlett je predao rukovođenje kompanijom Hayes-u 1991. godine. Godine 1992., najavljen je model Vantage, a sledeće godine kompanija je obnovila DB opseg modela, tako najavljujući novi model DB7.

 

 

Ford era

Ford je postavio Aston Martin u svoju Premier Automotive Group, znatno investirao u novu proizvodnju i ubrzo pojačao produkciju. Godine 1994., Ford je otvorio novu fabriku Banbury Road u Bloxham-u, Engleska. Sledeće godine, kompanija je proizvela rekordnih 700 automobila. Pre dolaska kompanije Ford za vlasnika, Aston Martin automobili proizvodili su se ručnom metodom uz korišćenje raznih zanatskih mašina i alata, poput tzv. English wheel mašine. Godine 1998., proizvedeno je 2.000 komada modela DB7, a 2002. godine proizvedeno je 6.000 komada, što prevazilazi proizvodnju svih prethodnih DB modela. Asortiman modela DB7 pojačan je dodavanjem V12 Vantage modela 1999. godine, a 2001. godine kompanija je uvela i V12 model, Aston Martin Vanquish. Na manifestaciji North American International Auto Show u Detroitu, Mičigen, SAD, 2003. godine, Aston Martin je predstavio koncept automobil AMV8 Vantage. Uz očekivanje da će imati malo promena pre početka prodaje 2005. godine, Vantage je vratio klasičan V8 motor kako bi kompanija mogla da se takmiči sa konkurencijom na više svetskih tržišta.

 

 

Godine 2003., otvorena je nova Gaydon fabrika, prva namenska Aston Martin fabrika u istoriji kompanije. Takođe, te godine uveden je model DB9 Coupe kojim je zamenjen deset godina stari model DB7. Kabriolet verzija modela DB9, DB9 Volante, uvedena je 2004. godiine. Oktobra iste godine, kompanija je otvorila namenskih 12.500 kvadratnih metara prostora pod imenom Aston Martin Engine Plant (AMEP) za proizvodnju motora u okviru fabrike Ford Germany Niehl, pored Kelna, Nemačka. Sa kapacitetom proizvednje do 5.000 motora godišnje koje proizvodi 100 specijalno obučenih kadrova, uz tradicionalnu proizvodnju Aston Martin motora u pogonu Newport Pagnell, sklapanje svake motorne jedinice povereno je samo jednom tehničaru iz grupe od njih 30, sa vremenom sklapanja V8 i V12 verzija motora pojedinačno u okviru 20 sati. Dovodeći proizvodnju motora nazad u okvire kompanije, kompanija je ispunila ranije dato obećanje da će proizvoditi male serije motora visokih performansi u raznim varijantama. Ovaj prošireni izbor motora 2006. godine, označio je početak proizvodnje sportskog automobila V8 Vantage u Gaydon fabrici, uz dalju proizvodnju modela DB9 i DB9 Volante.

U decembru 2003. godine, Aston Martin najavio da će se vratiti na trkačke staze 2005. godine. Napravljena je trkačka divizija, nazvana Aston Martin Racing, koja je postala odgovorna, zajedno sa kompanijom Prodrive, za dizajn, razvoj i vođenje sportskog DBR9 programa. Model Aston MArtin DBR9 takmičio se na trkama u GT klasi sportskih automobila, uključujući i svetski poznatu trku izdržljivosti 24 Hours of Le Mans. Godine 2006., interna revizija koju je sproveo Ford, rezultirala je odvajanjem delova kompanije iz Ford-ove Premier Automotive Group. Posle sugestija za prodaju Jaguar Cars, Land Rover ili Volvo Cars koje su bile teret za Ford, američka kompanija najavila je u avgustu 2006. godine da je angažovala švajcarsku bankarsku grupaciju UBS AG da proda celu ili deo kompanije Aston Martin na aukciji.

 

 

David Richards era

Dana 12. marta 2007., konzorcijum koji je predvodio predsednik kompanije Prodrive, David Richards, kupio je Aston Martin za 575 miliona evra. Konzorcijum su sačinjavali američki investicioni bankar John Singers i dve kuvajtske kompanije, Investment Dar i Adeem Investment. Prodrive nije imao nikakvo finansijsko učešće u ovom sporazumu. Ford je zadržao udeo u kompaniji u vrednosti od 50 miliona evra. Kako bi demonstrirao izdržljivost modela V8 Vantage u vožnji preko opasnih terena i promovisao automobil u Kini, prvi prelaz preko mreže Asian Highway Network u pravcu istok-zapad, sproveden je između juna i avgusta 2007. godine. Par britanskih vozača, prevezao je model Aston Martin V8 Vantage putem dužine 12.089 km od Tokija do Istanbula, pre ulaska na European Motorway Network na putovanje dužine 3.259 km od Istanbula do Londona.

Promocija je bila tako uspešna da je kompanija otvorila prodajne salone u Šangaju i Pekingu u roku od tri meseca. Dana 19. jula 2007., proizvodni pogon Newport Pagnell proizveo je poslednji od skoro 13.000 proizvedenih automobila od 1955. godine, model Vanquish S. Objekat Tickford Street pretvoren je u Aston Martin odeljenje za servisiranje i restauraciju automobila. Proizvodnja automobila u Velikoj Britaniji sada je koncentrisana u Gaydon pogonima na bivšem aerodromu RAF V-bombardera. U martu 2008. godine, kompanija je najavila partnerstvo sa kompanijom Magna Steyr radi proizvodnje preko 2.000 automobila godišnje u pogonima austrijske kompanije u mestu Grac. Više dilera u Evropi i novi dileri u Kini, povećali su ukupan broj Aston Martin prodavaca na 120 u 28 zemalja širom sveta. Dana 1. septembra 2008. godine, Aston Martin je najavio oživljavanje brenda Lagonda, predlažući koncept koji bi se prikazao 2009. godine, kako bi se poklopio sa proslavom stogodišnjice Lagonda brenda.

 

 

Prvi proizvodni automobili najavljeni su za 2012. godinu. U decembru 2008. godine, Aston Martin je najavio da će smanjiti svoju radnu snagu sa 1850 na 1250 radnika. Prvi sportski automobil Aston Martin Rapide sa četvoro vrata, proizveden je u Magna Steyr fabrici u Gracu, 2010. godine. Ugovorom između proizvođača automobila, obezbeđuje se korišćenje objekata i opreme namenjenih da osiguraju usklađenost sa merama i standardima Aston Martin-a i drugih automobilskih brendova, uključujući i Mercedes-Benz. CEO kompanije Aston Martin, Ulrich Bez, javno je spekulisao o mogućnostima outsourcing-a poslovanja Aston Martin-a sa izuzetkom marketinga. U septembru 2011. godine, saopšteno je da se proizvodnja modela Rapide vraća u Gaydon fabriku u drugoj polovini 2012. godine, u kompletnom obimu.

Krajem prošle godine, Investment Dar fond hteo je proda svoj udeo indijskoj kompaniji Mahindra & Mahindra, koja se javila kao potencijalni ponuđač za onoliko akcija koliko iznosi polovina kompanije Aston Martin. Umesto toga, italijanski privatni investicioni fond Investindustrial, potpisao je sporazum 6. decembra 2012. godine da kupi 37,5 % akcija Aston Martin-a uz ulaganje od 200 miliona evra, kao povećanje kapitala kompanije. Ovo je potvrdio i Aston Martin u svom zvaničnom saopštenju 7. decembra. Aston Martin V8 i V12 motori nastavljaju da se proizvode od strane Ford-a u Kelnu, Nemačka, zahvaljujući sklopljenom ugovoru koji traje sve do kraja ove godine.

 


Ime i prezime
Komentar