Umro je legendarni Lee Iacocca

04. Jul 2019

Lee Iacocca

Američka nacionalna legenda, Lee Iacocca, umro je 2. jula u 95. godini života u Los Angelesu. Ne samo kao biznismen i jedan od prvih menadžera kojem je plata prekoračila milion dolara, nego kao predvodnik novog načina razmišljanja koje ga je dovelo i do praga najviše političke funkcije u državi - u prvoj predizbornoj anketi 1985. godine samo ga je tri odsto glasova delilo od Georgea Busha starijeg u trci za republikansku predsedničku nominaciju.

 

Iacoccinu karijeru u velikoj je meri odredila bolest. Kada je američka vojska odbila njegovu prijavu da ga kao dobrovoljca pošalje na evropsko ratište u drugom svetskom ratu, zato što je u detinjstvu preboleo reumatsku groznicu, u njemu se, kasnije je sam napisao, probudila strast da se dokaže u svim drugim oblastima. 

 

Magistrirao je mašinstvo na elitnom Princetonu. Kako je od djetinjstva sanjao o poslu u automobilskoj industriji, zaposlio se 1946. godine u Fordu, kao inženjer u proizvodnji. Taj mašinski deo karijere trajao je kratko. Na svoj zahtev prebačen je u odeljenje prodaje i marketinga, s tim da je zadržao i čvrstu vezu s razvojnim delom kompanije.

 

Četrnaest godina po dolasku u kompaniju (1960.) postao je potpredsednik grupe za automobile i teretna vozila (tada je učestvovao u lansiranju Mustanga), sedam godina kasnije bio je izvršni potpredsednik Forda, a 1970. godine bio je predsednik kompanije s godišnjom platom od 977.000 dolara i reputacijom ”najboljeg trgovca u američkoj istoriji ”. 

 

"Imao sam 46 godina i bio sam predsednik najveće automobilske kompanije na svetu, moj životni san bio je ispunjen", napisao je u svojoj prvoj autobiografiji (objavio ju je 1984. godine s piscem/koautorom Williamom Novakom).

 

Fordov biznis je cvetao, ali ne i Iacoccini odnosi s Henryjem Fordom II, vlasnikom kompanije. Kompanija nikada nije objavila razlog zašto je Iacocci 1978. godine uručen otkaz, uprkos profitu od dve milijarde dolara (što je tada bio ogroman novac). Sam Iacocca priznao je da je bio šokiran načinom na koji je otišao iz Forda. ”Srećom, što nisam mogao da znam, najbolje godine moje karijere bile su još ispred mene”, citira ga Novak u biografiji.

 

Pozvali su ga da vodi Chrysler koji je bio na ivici propasti. ”To je bilo kao da iz tanjira skačete direktno u vatru”, napisao je. Kompanija je bila finansijski uništena. Obratio se Kongresu i uspeo da dobije državne garancije od 1,5 milijardi dolara. Teško da je bilo ko osim njega u to vreme mogao da dobije takvu uslugu države.

 

Spasavanje Chryslera bio je mučan posao. Zatvorio je nekoliko američkih pogona, prodao evropske, otpustio hiljade radnika. Istovremeno, vodio je permanentni dijalog sa predstavnicima tržišta, državom i sindikatima. Chrysler je bio prva kompanija u bogatoj američkoj korporativnoj istoriji koja je šefa sindikata postavila da sedi u Odboru direktora.

 

Kada je sredio finansije, okrenuo se tržištu. Shvatio je, pisao je kasnije, kako tržište istovremeno traži dve različite vrste automobila - gorivom štedljivi kompaktni model (naftna kriza bila je na vrhuncu) i veliki porodični automobil. U saradnji sa starim prijateljem Halom Sperlichom, kojeg je doveo iz Forda, razvio je projekat ”minivan”, porodičnog monovolumena, prethodnika današnje generacije SUV vozila. Minivan je postao hit na tržištu, Chrysler je otplatio svoj dug državi pre roka, a Iacocca je drugi put u karijeri postao simbol uspeha.

 

Krajem osamdesetih put je opet krenuo nizbrdo. Chryslerovi prihodi počeli su da se smanjuju zbog jake japanske konkurencije, a Iacoccina plata, koja je od dolara mesečno (uz bonus) što je dogovorio kada je stigao u kompaniju, narasla na 18 miliona dolara godišnje, postala je tema neprijateljski nastrojenih razgovora. Iacocca je za probleme u kompaniji krivio Japance koji su u svojim pogonima na jugu SAD ukinuli sve radne standarde koje je detroitska autoindustrija dogovorila sa sindikatima, javnost je optuživala Iacoccu da je zastareo i da ne zna da napravi automobil koji bi bio i dobar i jeftin poput japanskog. Frustriran pozicijom u kojoj se našao 1992. godine odlučio je da ode u penziju, uz konsultantski ugovor s Chryslerom težak 500.000 dolara godišnje.

 

Kada je 1992. godine otišao iz kompanije Iacocci je bilo 68 godina, osećao je da je u punoj snazi i zaključio kako mu je dosadno. Razmišljao je, napisao je kasnije, o raznim javnim funkcijama, ali nijedna ga, kaže, nije zainteresovala dovoljno da bi se stvarno uključio u posao. Snagu je fokusirao na porodičnu fondaciju, Iacocca Institut, i na brojne filantropske akcije. Iz takta ga je napokon izbacila vladavina Georgea Busha mlađeg, kada je, znajući da je prekasno da se uključuje aktivno u politiku, objavio zadnju knjigu ”Gdje su nestali svi lideri?”, punu besa i ogorčenja prema američkom političkom i korporativnom vrhu.


Ime i prezime
Komentar